Planinarenje

Ovde možete saznati informacije vezane za planinarenje.
 

Kao datum početka planinarenja uzima se 8. avgust 1786. kada su se fransuski lekar Michel Gabriel Paccard i vodič Jacques Balmat popeli na vrh Mont Blanc (4.810 m). Na taj uspon ih je podstakao švajcarski naučnik Horace-Bénédict de Saussure.

Upravo na Alpima su se organizovale prve planinarske ture obilaska neispitanih vrhova, uz prisustvo lokalnih vodiča. Dok ove ture sa vodičima imaju dugu tradiciju, danas postoje velike promene u komercijalnom planinarenju.

Planinarenje u Srbiji

Srbija je u geomorfološkom smislu većinom planinska zemlja i po starosti, načinu postanka, geološkoj građi, pravcima pružanja i oblicima reljefa, planine su veoma raznovrsne.

Po načinu postanka planine su:

  1. Rodopske (stare gromadne, pružaju se sa leve i desne strane Južne i Velike Morave, kao što su npr: Besna kobila, Dukat, Čemernik, Kukavica, Vidojevica, Jastrebac i druge),
  2. Karpatsko-balkanske (mlađe venačne, zauzimaju istočni deo Srbije: Homoljske planine, Beljanica, Kučaj, Miroč, Deli Jovan, Rtanj, Ozren, Devica, Suva, Stara planina),
  3. Dinarske (sastoje se od više planinskih celina, mlađe venačne su i teže prohodne, pripadaju im: Tara, Zlatibor, Zlatar, Golija, Kopaonik, Goč, Avala, Kosmaj, Bukulja, Rudnik, Povlen, Maljen, Cer i dr).

Prvo planinarsko društvo na području bivše Jugoslavije osnovano je 1874. u Zagrebu. U Srbiji prvi posetioci planina su takođe bili naučnici, a najistaknutiji među njima je bio Josip Pančić koji se popeo na veći broj planina u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni, pručavajući floru tih planina. Sa sobom je vodio svoje đake, od kojih su mnogi kasnije bili organizatori planinarenja u Srbiji. Uz Pančića je bio poznati geograf Jovan Cvijić. Organizovano planinarenje u Srbiji počinje od 1901. godine kada je osnovano Srpsko planinarsko društvo sa prvim predsednikom Jovanom Žujovićem.

U našoj zemlji planinarske akcije organizuju planinarska društva. Planinarski savez Srbije okuplja planinarska društva i objavljuje godišnji plan akcija. Članovi plaćaju godišnju članarinu i mogu ići na izlete sa bilo kojim planinarskim društvom iz zemlje, a ne samo sa onim u koje su direktno učlanjeni. Planinarska društva danas razvijaju svoje delovanje u različitim sekcijama (alpinističke, speleološke, orijentiring, planinski biciklizam i dr).

Detaljnije o planinarenju…

Čoveka su od davnih vremena privlačile planine. U početku, ljudi su odlazili u planine radi lova, spašavali su izgubljene ili ranjene životinje ili su za vreme rata sakrivali u tim predelima. Kasnije su počeli da uživaju u penjanju po planinskim vrhovima i lepoti planinskih predela. Planinari su počeli u planinama da otkrivaju mnoge nepoznate predele, skrivene doline, jezera, vidikovce. Gradili su i označavali puteve, podizali planinarske domove, kuće i skloništa, pa su širim masama planinara i turista otvorili lak pristup strmim i snežnim vrhovima.

Međutim, planinari su, za razliku od turista, ostali i dalje kod pešačenja, služeći se ponekad modernim prevoznim sredstvima da bi se u što kraćem vremenu domogli ishodišta za uspone na vrhove do kojih nekad treba više dana hodanja. Planinari najradije otkrivaju slabo poznate i teško pristupačne krajeve i rado borave u planinama daleko od saobraćajne vreve. U prvom redu ih privlači planinski predeo, zbog brojnih motiva – estetskih, rekreativnih, naučnih, istraživačkih i dr.

Veća kretanja prema planinama započeli su prirodnjaci, istraživači i naučni radnici.

Planinarenje se razvijalo uporedo sa porastom društvenog standarda i kao organizovan pokret se pojavljuje polovinom XIX veka. Prvo planinarsko društvo je osnovano 1857. godine u Londonu sa geslom poznatih penjača Hudsona i Kennedyja: „Gde ti je volja, tu ti je put“. Ovo društvo je bilo za vrsne penjače i članove engleske aristokratije. Danas ne postoji pouzdana statistika o ukupnom broju ljudi koji učestvuju u komercijalnim planinarskim turama u svetu. Postoji stotine različitih komercijalnih planinarskih tura i vodičkih kompanija širom sveta. Neki operatori su specijalizovani za određenu planinsku regiju, a druge za ceo kontinent. Postoje razlike u tipovima komercijalnih planinarskih tura i usluga koje se tom prilikom pružaju. To zavisi od zahteva tržišta, lokalnih uslova, dubine znanja vodičkih kompanija, transporta, infrastrukture i političke stabilnosti zemlje. Evropski Alpi su mesto rođenja planinarenja i predstavljaju glavni fokus komercijalnog planinarenja u svetu. Apli imaju nekoliko visokih vrhova i dobru turističku i resursnu infrastrukturu u blizini, što omogućava lakši prilaz i sigurnost u organizaciji za tour operatore.

Pored Alpa, u Evropi drugi regioni koji su popularni za planinarenje su Pirineji, Rila, Tatra i Karpati. U Severnoj Americi najposećenije su Stenovite planine i Siera Nevada u Kaliforniji, Kaskadske planine između SAD i Kanade. Postoji duga tradicija planinarskih ekspedicija u Andima u Južnoj Americi, kao i na najvišim planinama Azije (Himalaji, Pamir, Tjan Šan). Druge planinarske regije su Južni Alpi na Novom Zelandu, Japanski Alpi, planine u Škotskoj i planine Skandinavije, posebno u Norveškoj.

Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Sa razvojem opreme iz planinarenja su nastale druge discipline koje podrazumevaju različite tehnike penjanja kao što su: penjanje na stenama, penjanje na ledu i alpinizam.

U alpinizmu je jače istaknut sportski motiv nego u planinarstvu. Alpinisti nastoje da snagom volje savladaju teškoće strmih planinskih vrhova. Za početak alpinizma se smatra razdoblje XIX veka kada su ljudi sve više odlazili u Alpe koji su se peli isključivo iz estetskih i sportskih motiva. To su uglavnom bili imućniji ljudi i to razdoblje klasičnog alpinizma trajalo je do prvih godina XX veka, kada su alpinisti počeli da se služe penjačkim pomagalima. U to vreme su alpinisti odlazili na vrhove gotovo uvek sa vodičima. U najnovijem dobu penjački alpinizam ne poznaje skoro nikakve prepreke jer savremena tehnička oprema omogućava i najteže uspone zimi.

Ekspedicije za osvajanje najviših vrhova sveta počele su da se organizuju polovinom XIX veka i najveći broj je bio na Himalajima, a manje onih koji su išli u Ande i vrhove u Africi. Ekspedicija na Himalajima u posleratnim godinama su bile uspešne, zahvaljujući dobro izvežbanim i izdržljivim nosačima iz plemena Šerpa. Oni više nisu obični visinski nosači, već i vodiči na ekspedicijama, koji se obučavaju u specijalnoj školi u Dardžilingu, indisjkom mestu u podini istočnih Himalaja.

Prvi vrh iznad 8000 m osvojili su Francuzi 3. juna 1950. koji su se popeli na Annapurnu I visoku 8078 m (vođa ekspedicije je bio Moris Ercog). Najviši vrh sveta Mont Everest (8848 m), osvojila je britanska ekspedicija pod vođstvom pukovnika Hanta 29. aprila 1953. godine, a na vrh su se preko južnog prevoja prvi popeli Novozelanđanin Edmund Hillary i Nepalac Tenzing Norgay.

Share this:
Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail
 

Izjave korisnika naših usluga

Sa ture 1. maj - Sopotnica, rafting Limom, kanjon Uvca:

"Organizacija je bila uglavnom dobra, video sam mesta za koje nisam znao ni da postoje. Tako da je cela akcija barem za mene bila u pravom smislu značenja ISTRAŽI SRBIJU. Sledeći put malo više akcenta staviti na nas gastro turiste... hrana je mogla biti bolja... Ostalo ... daleko iznad očekivanja."

Veljko Petrović

Kontakt

Ukoliko želite bilo kakvu informaciju možete nam pisati na:
info@explore-serbia.rs

Takođe, možete nas pozvati telefonom na broj +381 69 655 777.